У Србији постоји на стотине винарија, али само је једна краљевска и то она коју је Александар Карађорђевић, 1930. године направио у срцу Шумадије – у Тополи. Прије саме винарије, краљ Петар И је још 1903. године направио вински подрум, тако да је на сунчаним пропланцима од давнина било засађено бјело и црвено грожђе, надалеко познато по свом укусу и мирису, а од ког се годинама правило рујно вино баш по укусу српске краљевске династије.
“Краљ Александар желео је да винарија коју је направио послужи као пример шумадијским домаћинима. Вина су се чувала у бачвама словенског храста на дубини од 15 метара и на природној температури од 12 степени, јер у то време нису постојале климе и други расхлађивачи, а то је идеална температура за одлежавање белих вина. Преса која је тада коришћена при прављењу, стигла је из Француске и сада је овде у винарији”, изјавио је за РИНУ Драган Рељић, управник Задужбине краља Петра И.
Српским вином били су одушевљени сви краљеви страни пријатељи, винска култура је живјела и доказивала да Србија није само земља шљиве и ракије, већ да може стати раме уз раме са Италијом и Француском. Народ је знао колико њихов краљ воли вино, па су му за свадбу уручили неуобичајен поклон.
“Краљеви су већином од народа добијали на поклон коња или сабљу, али Александар је за венчање са румунском принцезом Маријом добио три винска бурета, једно од Срба, друго од Хрвата и треће од Словенаца, а на сваком је била исписана химна тог народа. Први договор је био да сва три бурета буду исте вјеличине, али не зна се како, највеће је ипак стигло од Хрвата”, испричао је Рељић.
Петнаест година након отварања винарије, у вихору Другог свјетског рата, октобра 1945, припадници Црвене армије упали су у Краљеву винарију и уништили све. Кундацима су ударали у бурад и на тај начин вино је просуто. Међутим, један довитљиви сељак сетио се да боце убаци у буре са бројем 48 и када су војници лупали, буре је деловало празно и тако је у винарији у Тополи остала сачувана јединствена колекција на Балкану која се и данас може видети у ходницима, а због своје вредности, стручњаци кажу да би на светским аукцијама могла достићи и милионску вредност. Али, због аменета који је оставио краљ Александар та вина нису и никад неће бити на продају.
“Кад су црвеноармејци отишли, радници су извадили вина из тог фамозног бурета 48. Данас се налазе под кључем и иза решетака. Сачувано је 450 боца које датирају из раздобља од 1921. до 1941. године, а у питању су најквалитетније сорте белог и црног вина”, испричао је Рељић и додаје да је ова винотека и сада изузетно интересантна посетиоцима.
“Najčešće nas pitaju zašto su boce ovako prašnjave, ali u suštini to ih i dalje štiti od spoljašnjih uticaja. Boce su zapečaćene voskom i ta vina i sada mogu da se piju. Kad se porodica Karađorđević vratila u Srbiju, jedna flaša je otvorena a eksperti kažu da je to vino poput vremeplova. Ima ukus kao da je iz druge zemlje, jer se klima u Srbiji znatno promenila u zadnjih 80 godina, kaže Dragan Reljić.
Kraljeva vinarija nakon Drugog svetskog rata prekidala je svoj rad, da bi 2007. godine bila započeta rekonstrukcija kraljevih vinograda, kao i same vinarije. Danas na ovom mestu se proizvodi oko 20 hiljada boca godišnje, jer kako kaže Reljić, nije poenta u kvanititetu već kvalitetu, jer vina iz kraljeve vinarije posebna su u svakom smislu.
