Пише: МОМЧИЛО Б. ЂОРЂЕВИЋ
Многи научници су већ прихватили схватање развоја хомо сапијенса као комбинацију дејства „nature and nurture“, то јест природе и одгоја. Идеал је свијет будућности у коме би мушкарац и жена равноправно заузимали позиције у политици, привреди, умјетности и науци. У коме би се свака сумња да пол може бити пријепрека сматрала јеретичком.
У чувјеном извештају Масачусетског института за технологију (МИТ) за 2020. годину, оно што је било нарочито упадљиво односило се на признање управе Института да је дискриминација женског дјела научно-истраживачких тимова годинама сматрана заблудом, тo јест поремјећајем перцепције, а не стварношћу. Сви који су макар дио свог живота провјели у науци знају да је запостављеност жена у истраживачким тимовима реалност и да нема никакве вјезе са способношћу и талентом, будући да су, као што је познато, дјевојке обично бољи студенти од мушкараца и да је број доктората и научних публикација знатно већи на женској страни. О овоме се може више видјети у извештају Америчког националног савјета за научна истраживања.
По завршеним универзитетским студијама, стартне позиције мушкараца и жена, бар што се тиче плате, подједнаке су, али у каснијем току који се назива „прављењем каријере“, жене отпадају много чешће него мушкарци. Ово је карактеристично не само за науку него и за друге професије, на примјер правничку или економску. У англосаксонском подручју овај феномен је познат под називом „Leaky pipeline”, односно, порозни пут успјеха.
Проблем жена и њихове каријере у директној је вези с критичним периодом у коме се у каријери успјева, а који се поклапа са формирањем породице и рађањем дјеце. Да би се обезбједила финансијска средства за реализацију неког научног пројекта обично се ради дуго и прилично тешко, а онда се испостави да на ред дође дјете, што је неколико година које услиједе неспојиво са захтјевима који се постављају у озбиљним лабораторијама и истраживачким центрима.
Из извјештаја МТИ-ја видјело се да су жене практично искључене са директорских позиција на најважнијим научним одсјецима и у лабораторијама, и да су плаћене, углавном, 20–30 одсто мање од мушкараца, упркос мукотрпном ишчитавању правила игре мушкараца која су морале да уче као страни језик.
Изгледа да се од анализа спровједених у МИТ-у до сада много тога промијенило. Данас се велике корпорације и велике научне институције све више прилагођавају женским физиолошким стањима, због којих се ствара тзв. family-friendly атмосфера. У америчким научним институцијама у којима послиједњих година влада таква атмосфера, број жена с плаћеним пуним радним вријеменом порастао је за скоро 20 одсто. Послиједњих година често се планирају послови који се могу радити онлајн, без напуштања куће, тако да се тиме дијелом рјешава проблем чувања деце.
Хормони
Вријемена када се мислило да је за жену најбоље и најсигурније мјесто поред огњишта, с варјачом у десној руци, дјететом у лијевој и на сиси, најбоље по читав дан, одавно су прошла, али су добра подлога идеолозима материнства, традиционалне породице и свим вриједностима које уз то иду. Данас се крећемо, живимо и радимо с претпоставком да су мушкарци и жене једнаки, што заиста и јесу, нарочито физички, али не увијек.
Од средине прошлог вјека млади нараштај женског свијета одраста на идеји да ниједна од њих није дошла на свијет као жена, него да се то постаје. Ово вјеровање је дио легата феминистичког покрета, који је доста дуго владајућа филозофија: кад жене не би биле дискриминисане, што још увијек негдје јесу, радиле би на исти начин и са истим успјехом као мушкарци. Али, кад добију дјецу, ствари се мијењају. Шта даље? То је ствар избора и доказ је да жена припада другачијој биологији и другом свијету, различитом од мушког. Ипак, биологија није крај приче. Она је почетак, јер разлике између мушкараца и жена су колико суптилне толико и фундаменталне.
Њихова ДНК се подудара у 98,5 одсто случајева. Разлика се први пут манифестује у тренутку зачећа, кад се у 23. пару хромозома појављује XY, то јест „мушки пар“, при чему хромозом Y одређује мушки пол. Женски пар чине XX хромозоми. Ова разлика постаје очигледна кад се новорођенче појави на свијетлости дана, а знатно је јаснија током даљег раста и развоја. Разлике у физиологији, то јест функционисању женског и мушког тијела, постоје с разлогом jeр имају посебну функцију, а све заједно омогућавају преживљавање, продужење врсте и релативно дуг живот оба пола.
Концентрација тестостерона код одрасле жене је мала, отприлике 15–70 нанограма по децилитру (ng/dL), док је за просјечног мушкарца 270–1070 нанограма (ng/dL). Сваке године после тридесете концентрација тестостерона код мушкарца снижава се за 1 одсто, а након менопаузе жене губе знатне количине естрогена, који са 30–400 пикограма по милилитру (pg/mL) пада на 10 до 50 pg/mL. Нанограм је милијардити дио грама, а пикограм је 0,001 нанограма (и један и други су мјерне јединице за хормоне и лекове). Због тестостерона, мушкарци имају изражену Адамову јабучицу и већи ларинкс од жена, а послиједица тога је дубљи мушки глас.
Већ је постигнут консензус о дјелимичним разликама централног нервног система женâ и мушкараца, из чега произлазе разлике у понашању, склоностима и талентима којима су обдарени. Женска мождана активност даје приједност емпатији (способност препознавања и разумјевања туђих емоција и размишљања) дисциплини и обуздавању жеље за доминацијом, док je мушкарац склонији борби, као у рингу, али и ризицима и агресији. Тестостерон утиче на понашање мушкараца и на образац напредовања на послу – који су направили мушкарци за мушкарце.
Природа и одгој
Биологија не мора бити судбина, али у најмању руку може бити полазна основа за разумјевање и дискусију о многим разликама између полова које се само подразумјевају. О разликама женског и мушког централног нервног система, то јест мозга, није умјесно расправљати јер је одавно уклоњена вјековна предрасуда да је жена недовољно духовно развијена. Тек од 1990. године, из Међународног пројекта „Human Genome“ проистекло боље разумјевање генома жене, a касније тумачење дејства хормона и неурона били су биолошки аргументи за разлике полова на молекуларном нивоу.
У међувремену, многи научници су прихватили схватање развоја хомо сапијенса као комбинацију дејства „nature and nurture“, то јест природе и одгоја. Идеал је свијет будућности у коме би мушкарац и жена равноправно заузимали позиције у политици, привреди, умјетности и науци. У коме би се свака сумња да пол може бити препијрека сматрала јеретичком.
Утицај хормона жена и мушкараца током цијелог живота је огроман, и ту огромност је тешко оспорити. У различитим концентрацијама у крви мушкарца и жене циркулишу стероиди произведени у надбубрежној жлијезди, тестостерон у тестисима, естроген у јајницима, и они на компликован начин утичу на мозак и на различита ткива у организму.
Хормони управљају нагонима жене, њеним представама о стварности, животним и уметничким врјиједностима, о знању и свему осталом. Жене се боље од мушкараца сјећају неких емоционалних појединости у извесним ситуацијама, јер је за то надлежан регион у мозгу који се налази у такозваном лимбичком систему и у амигдалоидном комплексу, то јест бадемастим једрима слепоочних режњева мозга.
Такође, центри за говор и за разумјевање говора у женском су мозгу боље међусобно умрежени него у мушком. Жене имају дебљи corpus callosum, плочасту творевину бјеличасте боје, дугачку 200 милиметара, која је смјештена између можданих хемисфера и служи као транспортни пут за говор и емоције.
Осим тога, женама помаже сексуални хормон окситоцин, тако што им олакшава порођај и омогућава боље препознавање значења израза лица и осјећања особа с којима разговарају. Неке студије су показале да се овај ефекат може репродуковати и код мушкараца, уколико им се окситоцин, као спреј, убаци у носну шупљину. Спреј окситоцина ресорбован пријеко слузнице носа, помаже у испољавању емпатије више него обично.
Окситоцин садржи девет аминокиселина, први је полипептидни хормон, а синтетизовао га је 1953. године амерички биохемичар Винсент ди Вињо. За подвиг синтезе окситоцина добио је Нобелову награду 1955. године.
Женски и мушки мозак
Модерна компјутеризована томографија мозга (пријеглед и снимање органа и ткива по слојевима) омогућила је посматрање функционисања мозга живе особе и утицаје пола на емоције, мишљење, виђење, слух, препознавање и разумијевање израза лица, бол, схватање и оријентацију. При свему томе, „стандардни модел“ мозга ближи је женском него мушком мозгу!
Тек од осме недјеље развоја, тестостерон заједно са осталим хормонима диригује организацијом и умрежавањем незрелог мозга у развоју. Он утиче на густину неурона у појединим можданим дјеловима и на цио мозак. Без тестостерона фетус би остао онакав какав је био приликом изласка из ембрионске фазе развоја у којој није било полног опредјељења. Број неурона се, међутим, не разликује, али су код жена гушћи, што је у вези са запремином мозга.
Уопште узев, мозак човјека је по мисаоним могућностима и осталим учинцима једнак мозгу жене. На први поглед се види да се природа у свом стваралаштву понаша на политички коректан начин. Ипак, кад се такозвана грос анатомија остави по страни и кад се анализира рад мождане машинерије, онда постаје јасно да једнакост није апсолутна.
Тим око харвардске професорке психијатрије Џил Голдстајн показао је да су дјелови мождане коре задужени за више мисаоне процесе шири и дебљи код жена, док су код мушкараца подручја у слепоочним режњевима мозга одговорна за просторно сналажење и размишљање.
Неке друге студије потврдиле су познате клишеје: жене располажу већим хипокампусом, који учествује у укопчавању осјећања и памћења. При томе центар за говор као и центар за слух у женском мозгу имају за једанаест одсто више неурона него одговарајући центри код мушкараца. Дјелови хипоталамуса, смјештеног на дну мозга, који управљају сексуалним понашањем код мушкараца су двоструко већи него код жена, што одговара старој тврдњи жена да мушкарци „мисле само на ону ствар“.
Иако има скептика спрам значаја и тачности оваквих података, одавно је у биологији утврђено да за скоро све сисаре важи правило: што је нешто важније за понашање и однос према околини, то је већи одговарајући дио мозга. Примати, као и човјек, чији живот зависи од способности виђења, имају енормно велику површину мождане коре намјењену тумачењу виђеног. Кад су мишеви у питању, онда је дио мозга задужен за мирисе неупоредиво развијенији од осталих дјелова, јер живот мишева највише зависи од мириса.
Интегративно мишљење
Британски клинички психолог и професор развојне психологије на Универзитету Кембриџ, Сајмон Барон-Коен, полази од чињенице да су мушки и женски мозак, док су још у материци, због утицаја сексуалних хормона, различито програмирани. Да би то потврдио, мјерио је концентрацију тестостерона у плодовој води гравидних жена. Касније, после тачно годину дана, а потом и после двије године, прегледао је мајке чију је плодову воду анализирао, а онда и њихову децу. Његова претпоставка се потврдила. Што је била већа концентрација тестостерона у плодовој води, то је дјете ређе гледало у своју мајку, а касније му је рјечник био сиромашнији.
Аутизам, бар тако Барон-Коен мисли, јесте екстремно негативна одлика мушког мозга. По његовом схватању, мушки и женски мозак разликују се по стилу мишљења: мушкарци мисле систематски, корак по корак, док жене свијет схватају уз помоћ емпатије. Због тога су им и мозгови умрежени на различите начине. Међутим, поред свих показатеља о једнакости духа и енергије, женски дио популације који се опредјелио за академски начин живота суочен је с проблемима о којима сви причају и сви их разумију, а упркос томе потребне промјене су споре.
Чињеница је да типично женске теме, као што су морал, социјална одговорност, праведност и разумјевање осјећања и потреба других, заузимају значајно мјесто у литератури о менаџменту у којој се истиче „интегративно мишљење“ као особина која мора бити доминантна међу особама које воде најважније послове у друштву. То је способност доброг процјењивања туђих идеја, спајање различитих гледишта из којих се јављају нове и боље идеје.
Интегративно мишљење је једна од типичних женских особина. У конкурентској борби за успјех, више неће важити правило који гласи да најјачи пробијају све баријере и одлазе даље. Тамо гдје се доносе најважније одлуке, између мушкараца и жена више неће бити разлике осим једне, а та је да су жене (можда) боље. За жену то није никаква играрија, јер се све то догађа на територији која, у суштини, није њена, већ мушка. На крају, жене перфектно употребљавају два система: туђи и свој. Мушкарци на врху понашају се као рибе у води. Жене такође, али боље пливају.
Питање каријере
Жене које желе каријеру и пут ка врху не могу се према мушкарцима опходити као према својим другарицама, што би значило – без инсистирања на хијерархији, већ само са узајамним разумјевањем.
Многа истраживања су показале да је женама важнији социјални аспект сопственог занимања него новац и статус. Кад се задовољe оним што су постигле, обично не желе више, што се погрешно тумачи као слабост и очигледан недостатак амбиција, поготово кад су у послу с мушкарцима.
Моћ и каријера нису ружне ријечи нити патолошке амбиције, иако је у њима скривен добар дио биолошког детерминизма. Фирме које се баве обучавањем жена-кандидата за неку руководећу позицију тврде да је на путу ка успјеху најважније ЈА за чије су коришћење мушкарци по природи талентовани. Друго правило односи се на говор тела. Ко на различитим конференцијама и скуповима сједи најопуштеније, раширених руку и ногу, тај је „број један“ или има такву амбицију. Даме обично сједе прекрштених ногу, држећи шаке склопљене у скуту. Међутим, ако желе да покажу да су потенцијални „број један“, руке им морају бити лежерно одмакнуте од тела и ослоњене на наслоне столице, а груди истурене напријед.
Многе студије показују да фирме у којима жене имају водећу позицију на крају године исказују највећи профит. Али свијет политичара, великих босова и других који доносе одлуке прилично је отпоран на ово, и невољно то прихвата
Само мали број шефова великих корпорација исказује жељу за модернизацијом и давањем руководећих позиција женама. Добар примјер разумјевања ствари је „Мајкрософт Дојчланд“, који је својевријемено од дванаест руководећих мјеста у фирми пет дао женама, што је био јединствен случај у немачком привредном пејзажу. Менаџмент није постао лошији нити спорији, а тон у интерним разговорима постао је много бољи, што говори о постојећем узајамном уважавању.
У суштини, многа предузећа већ сада воде рачуна приликом избора руководећих особа и рачунају да soft skills дају боље резултате. Покушава се са стварањем тимова чији ће се чланови међусобно разумјевати и уважавати осјећања других, што, кратко речено, говори о истицању важности типично женских особина. Да ли ће се свим овим покушајима ријешити питање мјеста жена у друштву?
Професорка Хелена Фишер, америчка антрополошкиња на Универзитету Ратџерс у Њу Брансвику (САД), која се бави и понашањем људи, предвиђа да ће 21. вијек бити вијек жена, нарочито оних са изузетним капацитетима, попут бивше немачке канцеларке Ангеле Меркел, Урсуле фон дер Лајен, предсједнице Европске комисије, затим министарке здравља у влади Републике Србије професорке Данице Грујичић, и да ће их у све већем броју бити на кључним положајима у политици, науци и привреди динамичних држава. На тај начин, женске особине и њихово схватање живота, револуционисаће друштво.
Биолошки гледано, мушкарци су од жена слабији у много чему. Укупно узев, мушкарци чешће пате од развојних поремећаја, прије свега аутизма, поремећаја говора и понашања, што је послиједица уплива тестостерона на неуроне и мозак фетуса већ од другог триместра трудноће
Има много успјешних људи у науци и у бизнису који не гледају колико сати раде. У почетку раде по дванаест сати, нарочито око 30. године, кад су потпуно оријентисани на каријеру. У четрдесетим напредују или се боре да остану гдје јесу. После 65. одлазе у пензију, и одлазе углавном невољно. Своју енергију инвестирали су у каријеру да би повећали шансе за успијех код жена. Тиме су побољшали своје изгледе да своје гене рашире, стварајући потомство. Природу не интересује шта ће са мушкарцима даље бити. Цијена инвестиције у каријеру је осам година краћи животни вијек у поређењу са женама.
Еволуционо објашњење гласи: мушкарци су створени за краткорочне успијехе, док жене после менопаузе настављају са бригом о деци и унуцима. Жене често имају шири спектар интересовања од мушкараца, и због тога се мање концентришу на одређени циљ у каријери. Све анкете показују да је за њих пословни резултат важан колико и други животни садржаји.
Што би рекла Сузана Пинкер, професорка развојне психологије на Универзитету Мек Гил у Канади и ауторка књиге Сексуални парадокс: „Међу мушкарцима, за разлику од жена, има више генијалаца, али исто тако и више идиота.“
