Пише и примјећује: Тихомир Бурзановић
Док се црногорски политичари препуцавају о изборима у Србији, грађани Црне Горе покушавају да преживе своје. У Црној Гори је, изгледа, најважније политичко питање постало ко је прије четрнаест година био уз Александра Вучића, ко је остао уз њега до посљедњег политичког трена, а ко се на вријеме сјетио да с њим, наводно, никада није имао ништа. А то што грађани не знају како да плате кирију, саставе крај с крајем и дочекају сљедећу плату — то може да сачека. Србија, ипак, има предност. Барем у скупштинским говорима.
СРБИЈА ЈЕ ГЛАВНА ТЕМА, А ЦРНА ГОРА ВАЉДА НЕГДЈЕ У ФУСНОТИ
Ако је судити по јавним наступима, саопштењима и међусобним оптужбама црногорских политичара поводом избора у Србији, човјек би помислио да је Црна Гора управо добила историјску улогу у одлучивању о судбини српске демократије. Власт прозива опозицију, опозиција узвраћа власти, једни пребројавају Вучићеве пријатеље, други откривају његове некадашње савезнике, а трећи се заклињу да с њим никада нијесу имали блиске политичке односе. Свака страна има своју истину, своју архиву, своје тумачење прошлости и, наравно, своје непогрешиво памћење.Нарочито је занимљиво то памћење које се активира тек када политички вјетар промијени правац.Одједном сви знају ко је био уз Александра Вучића, ко га је подржавао, ко му је политички помагао, ко је с њим сарађивао, а ко се од њега дистанцирао. Сви имају доказе, аргументе и моралне лекције. Само још недостаје да се формира парламентарна комисија која ће утврдити ко је коме први пружио руку, ко је с ким попио кафу и ко се на вријеме сликао на правој страни политичке историје. Кад би се толико енергије уложило у рјешавање проблема грађана, Црна Гора би можда већ имала нешто чиме би могла да се похвали, осим бескрајне способности својих политичара да расправљају о туђим приликама.Али за то је потребан озбиљан рад. А за расправу о Вучићу довољни су микрофон, камера и мало политичке сујете.
ЧЕТРНАЕСТ ГОДИНА БЛИСКОСТИ И НАКНАДНЕ ПАМЕТИ
Посебно је занимљиво пребројавање оних који су, како тврде њихови политички противници, четрнаест година подржавали Вучића или били с њим у блиским односима. Ту се сада води права историјска истрага. Ко је био уз њега? Ко је сарађивао? Ко је ћутао? Ко се оглашавао? Ко је критиковао? Ко се дистанцирао? И, што је најважније, ко је први схватио да би политичка блискост с Београдом једног дана могла постати терет у Подгорици?Јер у нашој политичкој пракси није увијек пресудно шта си радио јуче, него како ћеш то јуче представити данас.Неко је, кажу, био близак Вучићу, али то сада објашњава политичким околностима. Други је био уз њега, али тврди да то није значило и сагласност са сваком његовом политиком. Трећи је можда заиста био против, али је тек сада добио прилику да то наплати као доказ сопствене досљедности. И тако се прошлост претвара у политички супермаркет: свако бира оно што му одговара, ставља у корпу неколико старих изјава, дода једну фотографију, два саопштења и три оптужбе, па све то представи као непобитан доказ туђе кривице и сопствене невиности.Наравно, политичка прошлост није неважна. Напротив. Грађани имају право да знају с ким су њихови представници сарађивали, које су политике подржавали и за шта су сносили одговорност.Али постоји разлика између озбиљног преиспитивања политичке одговорности и јефтиног препуцавања у којем се прошлост користи искључиво као батина за противника. Ако је неко годинама подржавао одређену политику, треба да објасни зашто. Ако је промијенио став, треба да каже шта га је на то навело. Ако је неко био досљедан противник, нека покаже у чему се та досљедност огледала. Али нека нико не очекује да му грађани додијеле орден политичке мудрости само зато што је на вријеме процијенио да му се више не исплати бити у истом друштву.Дистанцирање од некадашњег савезника може бити резултат политичког сазријевања. Може, међутим, бити и обична промјена рачунице. Разлика је велика. Само што се у политичким саопштењима ријетко прави.
КО ЈЕ БИО С ВУЧИЋЕМ? А КО ЈЕ БИО С ГРАЂАНИМА?
Ево питања које би црногорски политичари могли поставити и себи и својим колегама.Док сте ви утврђивали ко је био ближи Вучићу, ко га је подржавао, ко се с њим слагао, а ко га је критиковао, гдје су били грађани Црне Горе у вашим политичким приоритетима? Јесу ли пензионери имали разлога да буду задовољни својим примањима? Јесу ли самохране мајке имале довољно подршке? Јесу ли радници могли пристојно да живе од свога рада? Јесу ли млади могли да ријеше стамбено питање без доживотног задуживања? Јесу ли породице могле да подигну дјецу, плате рачуне и изнајме стан, а да им на крају мјесеца не остане само нада да ће сљедећи бити лакши?Или су та питања превише обична за наше велике политичке визионаре?Можда су кирије сувише приземна тема за високу политику. Можда је питање како породица преживљава од једне плате недостојно парламентарне расправе. Можда су празни станови, недоступне некретнине и одлазак младих из земље сувише досадни за политичаре који су навикли да се баве историјским темама, геополитичким односима и туђим изборним резултатима.Али, ево једног непријатног подсјећања: народ не живи од саопштења. Не плаћа кирију политичким анализама. Не купује намирнице од међусобних оптужби посланика. И не може дјецу хранити објашњењима о томе ко је прије четрнаест година био с неким политичарем из сусједне државе. Народ има много мање амбициозне захтјеве од својих представника. Да живи од свог рада. Да има сигуран кров над главом. Да се не плаши сваког новог рачуна. Да његова дјеца имају перспективу. Да институције раде свој посао. Да закон важи једнако за све.Нажалост, изгледа да су то за неке наше политичаре превише компликовани захтјеви.Много је лакше расправљати о Вучићу него одговорити зашто грађанин са редовним примањима и даље тешко долази до стана. Много је удобније оптужити противника за политичко лицемјерје него објаснити шта је власт урадила да стамбено питање учини доступнијим обичном човјеку.А још је лакше бити у опозицији и критиковати туђе пропусте него понудити мјере које би, када се дође на власт, заиста могле нешто промијенити.
КИРИЈА ОД 400 ДО 1.000 ЕВРА, А ПОЛИТИЧКИ РАЧУНИ БЕЗ РОКА ДОСПИЈЕЋА
Разговарајмо, дакле, мало и о Црној Гори. О киријама које за многе породице представљају озбиљан дио мјесечних прихода. О младим људима који раде, али не могу да уштеде за учешће за кредит. О брачним паровима који одлажу осамостаљивање јер им је станарина готово једнака читавој плати. О пензионерима који мјере сваки евро. О самохраним родитељима који морају бити и хранитељи и ослонац и утјеха, често без довољне институционалне подршке.А онда погледамо политичку сцену и видимо како се озбиљни људи, са озбиљним функцијама и још озбиљнијим примањима, данима препиру о томе ко је био чији савезник у Србији. Неко би им, чисто из радозналости, могао поставити једно једноставно питање: колико би породица могло лакше да живи када би се дио политичке енергије потрошене на међусобно оптуживање усмјерио на рјешавање стамбеног питања?Зашто се не води озбиљна расправа о изградњи приступачних станова за грађане који не могу да прате тржишне цијене? О моделима дугорочног закупа? О транспарентном управљању државним земљиштем? О томе како помоћи младим породицама, а да се истовремено не отвори простор за партијске привилегије и нове злоупотребе?И када се већ говори о бројним некретнинама које појединци посједују, зашто се не инсистира на транспарентности имовине функционера, провјери поријекла имовине у складу са законом и ефикасном раду надлежних институција?Наравно, није свака некретнина доказ неправилности, нити се свачија имовина може прогласити сумњивом само зато што је неко има више него други. Али ако политичари већ толико воле да истражују туђу прошлост, могли би показати једнаку ревност и када је ријеч о имовинским картонима, јавним набавкама, сукобу интереса и одговорности за трошење јавног новца. Ту би се, међутим, можда могло наићи на понеки незгодан документ. А папир, као што знамо, понекад има неугодну особину да памти дуже од политичара.
СПАЈИЋ ПОВЕЋАВА ПРИМАЊА — КОМЕ ТО СМЕТА?
Када се говори о повећању примања, и ту се политичка расправа често претвара у надметање ко ће коме приписати лошу намјеру. Али суштинско питање није да ли неко треба да буде против већих примања. Ко би, осим можда некога ко никада није морао да саставља крај с крајем, имао нешто против тога да људи живе боље? Суштина је у томе шта повећање примања стварно значи за животни стандард.Да ли расту и трошкови живота? Колико послије плаћених рачуна заиста остаје домаћинству? Да ли су повећања одржива? Како се финансирају? Имају ли користи од њих и они који су најугроженији или се највећи дио користи губи у расту цијена станова, хране и услуга? То су питања која захтијевају економску анализу, а не политички рефлекс.Ако премијер Милојко Спајић најављује или спроводи повећање примања, онда треба анализирати конкретне мјере, њихове ефекте, трошкове и одрживост. Ако се неко с тим не слаже, нека објасни шта је проблем и понуди боље рјешење. Није довољно рећи да је све лоше зато што то ради политички противник. Као што није довољно ни прогласити сваку владину мјеру историјским успјехом само зато што је представља власт. Ако већа примања прате раст цијена који поништава добар дио користи, грађани имају право да то знају. Ако мјере стварно поправљају животни стандард, онда ни политичка сујета не би смјела бити разлог да се њихов позитиван ефекат пориче.Народ не живи од политичких заслуга. Живи од онога што му стварно остане. И зато би било корисно да се, умјесто расправе о томе ко се коме додворавао, поведе расправа о томе колико кошта живот у Црној Гори и шта држава конкретно ради да тај живот учини подношљивијим. Јер није свака критика доказ зависти, као што ни свако повећање примања није аутоматски доказ економског препорода. Политичка зрелост почиње тамо гдје престаје навијање.
ДПС, ЕВРОПА САД И ОСТАЛИ СТРУЧЊАЦИ ЗА ТУЂЕ ИЗБОРЕ
У овој причи своје мјесто имају и партије које се међусобно оптужују због односа према Вучићу и српској политичкој сцени. Постављају се питања ко је с њим сарађивао, ко је био против њега, ко је одржавао блиске односе, а ко се представљао као његов противник. У ту расправу улазе и ДПС, Европа сад и друге политичке структуре, свако са својим аргументима и сопственим тумачењем политичке прошлости.И све би то имало смисла када би циљ био да се грађанима пружи јасна слика политичких односа, одговорности и посљедица тих односа по Црну Гору. Али када се расправа сведе на међусобно пребацивање кривице, онда више није ријеч о принципима него о политичком маркетингу. Једни би да докажу да су други били ближи Вучићу. Други би да покажу како су ови први с њим имали послове, контакте или политичку сарадњу. Трећи би да се представе као једини досљедни браниоци европских вриједности, демократије и слободе.А грађанин остаје да се пита: добро, и шта ја имам од свега тога?Ако је нека партија сарађивала с Вучићем, нека се објасни природа те сарадње. Ако је неко подржавао његове политичке ставове, нека се каже које и зашто. Ако је неко био против његове политике, нека покаже шта је конкретно урадио да подржи демократске стандарде, институционалну независност и слободне медије. Није довољно само рећи: „Ми смо били против њега.“Против чега тачно? И на који начин?Исто тако, није довољно рећи да је неко био у добрим односима са Београдом. Политички односи сусједних држава постоје и неопходни су. Питање је да ли су вођени у интересу грађана, да ли су били транспарентни и да ли су доприносили стабилности и добросусједској сарадњи. Ако се већ говори о европским вриједностима, онда оне морају бити више од пригодне фразе за саопштење. Оне подразумијевају владавину права, независне институције, одговорност власти, слободне медије и поштовање демократских правила — без обзира на то да ли је политички савезник симпатичан или непријатан.У супротном, Европа постаје само декорација за домаћу политичку свађу. А то је, признаћете, најјефтинији облик европских интеграција: не морамо ништа да мијењамо, довољно је да у сваком другом саопштењу поменемо европске вриједности.
СРБИЈА ЈЕ СУСЈЕД И ПРИЈАТЕЉ, АЛИ НИЈЕ НАША ИЗБОРНА ЈЕДИНИЦА
Нико разуман не спори историјске, породичне, културне и друге везе између Црне Горе и Србије. Те везе су стварне и дубоке. Људи имају породице с обје стране границе, дијеле језик, културу, успомене и животна искуства. Није проблем што грађани Црне Горе прате изборе у Србији. Није проблем ни што их интересује политичка судбина Вучића, српске опозиције или било које друге политичке структуре.Проблем настаје када политичари своју опсједнутост сусједном државом претворе у главни садржај домаће политике. Црна Гора има своје институције, своје изборе, своје проблеме и своје одговорности. Има грађане који очекују да се њихови представници баве оним за шта су изабрани. Ако неко жели да живи у Србији, има право да тамо оде. Ако неко осјећа снажну везу са Србијом, нико му не може прописати колико смије да воли сусједну земљу. Исто тако, нико нема право да од грађана тражи да се одрекну својих породичних, културних или националних осјећања да би доказали лојалност Црној Гори. Али љубав према једној држави не мора да значи равнодушност према другој.Може човјек да воли Србију и да жели добро Црној Гори. Може да критикује Вучића, а да поштује Србију. Може да буде критичан према црногорској власти, а да не навија за њену пропаст.Политички проблем почиње онда када се од грађана тражи да бирају између емоција, а од политичара се не тражи да полажу рачуне за резултате свога рада. Нека свако воли кога хоће и нека подржава чију политику жели. Али када уђе у парламент Црне Горе, посланик има обавезу према грађанима који су га изабрали. И ту би, ваљда, требало да се заврши свака расправа о томе коме је срце ближе. Јер срце не плаћа порез, не доноси законе и не гради станове. То раде институције и људи које смо за то изабрали.
КАДА СЕ ПОЛИТИЧАРИ ВИШЕ БАВЕ БЕОГРАДОМ НЕГО ПОДГОРИЦОМ
Наши политичари као да су открили нову врсту политичког туризма. Не морају да купују карту, резервишу хотел или прелазе границу. Довољно је да се укључе у телевизијску емисију, објаве саопштење или изађу за скупштинску говорницу. И ето их у Београду, макар политички. Тамо анализирају изборе, оцјењују резултате, коментаришу односе опозиције и власти, расправљају о Вучићу и његовим некадашњим савезницима. Понекад дјелује као да су упућенији у политичке односе у Србији него у проблеме сопствених бирача.Можда је то и логично. У туђој политици увијек је лакше бити паметан. Не мораш да обезбиједиш новац за вртиће, ријешиш проблем саобраћајних гужви, унаприједиш здравство или објасниш зашто грађани чекају на прегледе. Не мораш да одговараш за цијене станова, квалитет јавних услуга или неиспуњена предизборна обећања.Довољно је да откријеш ко је коме био близак. То је политичка дисциплина у којој готово сви могу бити побједници. А када се заврши емисија, свако се врати својој функцији, свом саопштењу и свом тумачењу истине. Једино се грађани враћају својим рачунима. И тако се ствара савршен политички круг: политичари расправљају о туђим проблемима, грађани плаћају посљедице домаћих пропуста, а сљедећег дана сви поново расправљају о Србији. Није то баш лош систем — ако сте политичар који жели да избјегне незгодна питања.ВЛАСТ И ОПОЗИЦИЈА: ДВИЈЕ СТРАНЕ ИСТЕ ПОТРЕБЕ ДА БУДУ У ПРАВУДа не буде забуне: одговорност није само на власти. Власт има обавезу да спроводи политику, управља јавним ресурсима и одговара за резултате. Опозиција има обавезу да контролише власт, указује на пропусте и нуди алтернативу. Али ни једни ни други немају право да политичку борбу сведу на такмичење у томе ко ће противника представити као већег лицемјера. Власт не може сваки критички став опозиције прогласити завишћу, деструкцијом или политичким непријатељством. Опозиција, са друге стране, не може очекивати да јој грађани повјерују само зато што је против власти. Бити на власти не значи бити у праву.Бити у опозицији не значи бити невин. То су, изгледа, неке од најтежих политичких лекција у Црној Гори.Једни се хвале резултатима које треба тек провјерити. Други најављују рјешења која никада нијесу морали да спроведу. Једни траже стрпљење за сопствене грешке, а немилосрдну пресуду за туђе. Други захтијевају одговорност власти, али се не сјећају увијек да и њихова политичка прошлост заслужује озбиљно преиспитивање.Када је ријеч о Вучићу, сви су одједном постали историчари, политиколози и стручњаци за моралну одговорност. Када је ријеч о сопственим резултатима, неки се претварају у филозофе који сматрају да је за сваку невољу крив сложен историјски контекст. За политичке успјехе заслуге су њихове. За неуспјехе су криви претходници, коалициони партнери, међународне околности, глобалне кризе и, ако затреба, лоша расподјела звијезда. Само грађани никако да дођу на ред да буду главна тема.
ШТА БИ БИЛО КАД БИ СЕ ПОСЛАНИЦИ СЈЕТИЛИ ЗАШТО СУ ИЗАБРАНИ?
Замислимо, макар на тренутак, једну необичну скупштинску сједницу. Нема расправе о томе ко је био Вучићев савезник. Нема пребројавања политичких фотографија из прошлости. Нема такмичења у томе ко је кога подржавао прије четрнаест година. Нема ни драматичних саопштења у којима свака страна себе проглашава посљедњим бастионом демократије.Умјесто тога, посланици разговарају о томе како да се обезбиједи приступачно становање. Како да се помогне самохраним родитељима. Како да пензије и зараде прате стварне трошкове живота. Како да се спријечи злоупотреба јавних функција. Како да се младим људима омогући да остану у земљи зато што то желе, а не зато што немају новца да оду. Разговарају о здравству, образовању, јавном превозу, социјалној заштити, запошљавању и равномјерном развоју општина.Свако излаже конкретне приједлоге. Сваки приједлог има трошкове, рокове и мјерљиве циљеве. Власт одговара за оно што је обећала. Опозиција образлаже шта би урадила другачије. Јавност има увид у резултате. Звучи готово нестварно, зар не? Толико нестварно да би се неко могао запитати да ли је ријеч о Црној Гори или о некој другој држави.н А ипак, управо би то требало да буде нормалан парламентарни живот.Посланици нијесу изабрани да би се међусобно увјеравали ко има боље политичко памћење. Изабрани су да представљају грађане, контролишу власт, доносе законе и стварају услове за бољи живот. Све остало је споредно. Или би барем требало да буде.
НА КРАЈУ, МАНИТЕ СЕ ТУЂИХ ПОЛИТИЧКИХ БРАКОВА
Дакле, драги посланици, драга власт и драга опозицијо, имате ви довољно посла у сопственој држави. Не морате да доказујете да сте највећи познавалац српске политичке сцене. Не морате свакодневно да објашњавате ко је био уз Вучића, ко против њега, ко га је подржавао четрнаест година, а ко се од њега мудро дистанцирао у правом тренутку.Ако је то важно за разумијевање политичке одговорности, утврдите чињенице, изнесите доказе и завршите расправу аргументима. Ако није, онда престаните да нам туђа политичка препуцавања представљате као најважније питање нашег времена.Црна Гора има своје проблеме. Има своје сиромаштво, своје социјалне разлике, своје стамбене муке, своје институционалне слабости и своја неиспуњена обећања. Има пензионере који рачунају сваки евро. Има раднике који раде цијели мјесец, а ипак тешко састављају крај с крајем. Има младе људе који желе свој стан, породицу и сигурност, али им се чини да су им ти циљеви све даљи. Има родитеље који се питају какву будућност могу да обезбиједе својој дјеци.То су теме које заслужују расправу. То су питања на која посланици морају да одговарају. То су проблеми због којих су грађани дужни да траже резултате, а политичари дужни да их испоруче.Србија је наша сусједна држава. Њени избори су њена ствар, а њени грађани имају право да одлучују о својој политичкој будућности. Црногорски грађани имају право да прате те догађаје, да о њима расправљају и да имају своје ставове. Али Црна Гора није ничија политичка испостава, нити би њен парламент требало да буде филијала туђих изборних штабова.Свако нека живи тамо гдје жели, воли кога жели и политички подржава кога жели. Али нека не заборави да је, када је изабран у Скупштину Црне Горе, добио обавезу према људима који живе у овој земљи.И зато, умјесто што се препуцавате ко је с ким био близак, покажите нам шта сте урадили за оне који су вам дали глас. Умјесто што пребројавате туђе политичке савезе, пребројте колико сте обећања испунили. Умјесто што држите лекције о демократији у сусједној држави, покажите како демократија функционише у вашој. Умјесто што расправљате о туђим побједама и поразима, објасните шта сте учинили да грађани Црне Горе живе боље.Ако већ толико волите политичке рачуне, почните од својих. И не брините толико ко је с ким био прије четрнаест година. Важније је ко је данас с народом, а ко је с народом само онда када треба тражити његов глас.Јер политика није брачно питање, па да нас занима ко је с ким био, колико дуго и ко је кога оставио. Политика је питање одговорности. А одговорност се не доказује саопштењима о туђим везама, него резултатима сопственог рада. Народ је одавно чуо ко је с ким био. Сада би, коначно, да види ко је шта урадио. А то је, изгледа, најнезгодније питање од свих.
