Screenshot
Постоје политичке критике са којима се може полемисати и које се могу оспоравати. Постоје и разлике међу људима који припадају истом народу, истој традицији и истом културном простору. Тако изгледа политика у слободном друштву.
Али постоји и нешто друго: када се човјеку беспризорно и пропагандно припише управо оно што је рекао да не заступа. А то се посљедњих дана систематски и са задњим намјерама ради са поруком Андрије Мандића из Фундине.
Човјек који је говорио о српском идентитету, његовом историјском континуитету и његовој нераскидивој повезаности са Црном Гором, преко ноћи је, у појединим медијима, проглашен за некога ко тај идентитет наводно дијели, сужава и – издаје. Човјек који је рекао да нико нема монопол на српско насљеђе и баштину оптужује се да управо то насљеђе разграђује.
То није полемика, то је злонамјерна замјена теза, јер прије свега треба прочитати и чути оно што је заиста речено у Кучима.
Мандић није у Фундини рекао да Срби из Црне Горе имају неки посебан идентитет који их одваја од других Срба. Није рекао ни да постоји неко ново, засебно српство. Није негирао заједничку историју, цркву, културу, језик, традицију или духовни простор. Напротив!
Говорио је о Немањићима, Петровићима, Обреновићима и Карађорђевићима. Говорио је о светињама, косовском завјету, народној поезији, језику, прецима. Говорио је о Светом Петру Цетињском, Његошу и Марку Миљанову. Дакле, говорио је о континуитету.
А онда је рекао нешто што је очигледно највише засметало појединцима: да нико нема тапију на српство. Али, управо ту, баш у тој тачки, налази се суштина цијеле приче.
Српски идентитет није приватна својина ниједне државе, ниједне партије, ниједног лидера, ниједне владе, нити било ког политичког центра. Он је старији од свих њих и од свих нас. Старији је од данашњих граница, од савремених партија и од дневнополитичких савезништава.
Ако је нешто настајало вјековима, ако је живјело у црквама и манастирима, у језику, обичајима, пјесмама, именима и породичним предањима, онда је помало гротескно када се од било кога очекује да за припадност том насљеђу тражи политичку дозволу.
Међутим, постоји још важнија ствар. Културно и национално заједништво није исто што и политичка подређеност. То би требало да буде потпуно природна ствар свакоме ко савремени европски политички простор разумије озбиљно, а не кроз призму деветнаестог вијека.
Срби могу припадати једном широком културном и духовном простору, његовати заједничку историју, осјећати блискост према Србима гдје год живјели, а истовремено бити одговорни грађани држава у којима живе.
Једно друго не поништава. Напротив, управо такво разумијевање заједништва јесте његова најздравија форма.
Јер ако се „српски свијет“ схвати као простор културе, језика, духовности, историјског памћења, књижевности, црквених веза и слободног повезивања људи, онда он не мора никога да плаши. Такав простор не тражи границе да би постојао и не тражи туђу неслободу да би доказао своју слободу. Не тражи да један народ нестане да би други био сигуран. Он не може бити приватизован.
И управо је то била једна од најважнијих порука из Фундине. Можда је некима проблем што се српско заједништво не може ставити под партијску контролу. Можда би некима више одговарало да се оно мјери политичком лојалношћу према једном центру, једном човјеку или једној гарнитури. Али то није заједништво, то је послушност.
Здрав национални идентитет не тражи да људи престану да мисле. Не тражи да сваки Србин у Београду, Подгорици, Бањалуци, Никшићу, Новом Саду или било гдје друго мора имати исти политички став. Не тражи да се национална припадност претвори у партијску књижицу.
Ако је српски идентитет довољно снажан да је преживио вјекове, промјене држава, епоха, царстава, режима и граница, онда ваљда може да преживи и различита политичка мишљења међу Србима. Онај ко тврди супротно заправо показује колико мало вјерује у оно што наводно брани. Зато је посебно занимљиво што се Мандићу данас покушава пришити етикета „издајника“.
Посебно је важно разумјети и политички избор да се не оде у изолацију и опозицију, већ да се, упркос свим тешкоћама и компромисима које власт носи, остане унутар институција и покуша мијењати ствари изнутра.
Андрија Мандић је у извршној власти тек три године, а питања која су деценијама била политички и институционално закључана – положај српског језика, национална равноправност, симболи, двојно држављанство и многа друга – нису питања која се рјешавају једним потписом или једним мандатом. То су процеси који захтијевају вријеме, институције, већину и политичку снагу.
Управо зато је занимљиво што га дио критичара истовремено напада зато што „ништа није остварио“, а онда га гура у политичку изолацију, као да би изван власти могао остварити више него унутар институција.
Ако је циљ трајно побољшање положаја српског народа у Црној Гори, онда се мора гледати много даље од једног мандата и једне политичке побједе. Озбиљна национална политика није питање тренутног аплауза, већ стрпљивог грађења услова у којима ће оно што је данас политички спорно сјутра постати нормално и институционално прихваћено.
Чега је то Андрија Мандић издајник?
Човјек је у Фундини рекао да је српско насљеђе заједничко и да нико на њега нема монопол. Рекао је да Срби у Црној Гори имају право да буду Срби без икаквог „увјерења о националној исправности“. Рекао је да се о будућности Црне Горе одлучује у Црној Гори. И рекао је да права једног народа не треба остваривати тако што ће се права другог народа одузимати.
Може се са сваком од тих политичких оцјена полемисати. Може се расправљати о њиховој примјени. Може се сматрати да је нешто требало рећи другачије. Али из тога извести закључак о издаји захтијева политичку злонамјерност.
Јер човјек који каже да Срби имају право на свој идентитет и права, али да се та права не остварују одузимањем права другима, не одустаје од свог народа. Он дефинише како сматра да тај народ треба да постоји у демократском друштву. И можда је управо то оно што је највише засметало.
Јер много је лакше управљати људима када их убиједите да је свака разлика у мишљењу издаја. Много је лакше произвести дисциплину када се свака нијанса проглашава отпадништвом. Много је лакше контролисати националну емоцију када се она претвори у тест политичке подобности.
Али српски народ није настао у кабинетима савремених политичара и неће нестати зато што неко није положио неки савремени политички тест. То је и била једна од најдубљих порука Фундине.
Не треба сметнути са ума: српство није увезено, али није, нити може бити приватизовано. Оно припада људима који га осјећају, живе и преносе. Припада историји која је много шира од једне државе. Припада цркви и култури, књижевности и језику, породичном памћењу и колективном искуству.
Зато нико нема право да једном Србину издаје потврду да ли је довољно Србин. Али исто тако нико нема право ни да другом Србину оспорава право да буде другачији Србин него што би он желио. То се зове слобода.
А слобода је, ваљда, нешто за шта се вриједи залагати и када је ријеч о сопственом народу. Зар не?
Црна Гора је данас држава у којој живе Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати и други. Њен мир и њена будућност не могу почивати на томе да било ко буде избрисан из колективне слике земље. Али једнако тако не могу почивати ни на томе да се Србима објашњава како могу бити прихватљиви само ако свој идентитет оставе пред вратима.
Између та два екстрема постоји политика разума и мудрости. И управо зато је важно вратити се Фундини. Не због једног говорника, једне партије, једне политичке гарнитуре. Него због принципа.
Принципа да национални идентитет није пријетња сам по себи. Да културно заједништво није исто што и политичка хегемонија. Да државна одговорност није издаја националне припадности. Да припадност сопственом народу не захтијева непријатељство према другоме. И, можда најважније, да српско заједништво неће бити снажније ако га неко прогласи својом приватном својином.
Биће снажније ако буде слободно.
Биће снажније ако буде слободно. Ако буде довољно широко да у њему има мјеста за различита мишљења. Ако буде довољно сигурно у себе да не мора свакога ко другачије мисли називати издајником.
И ако буде довољно мудро да разумије да се најтрајније заједништво не гради политичком наредбом, већ културом, вјером, језиком, историјским памћењем и слободном вољом људи.
Зато је парадоксално да се данас за „издају“ оптужује човјек који је рекао да нико нема тапију на српско насљеђе. Можда је право питање управо супротно: Ко се, заправо, боји српског заједништва ако оно не припада ниједном човјеку, ниједној партији и ниједном политичком центру?
На то питање вриједи одговорити мирно, без свађе, без правдања. И, најважније, без страха.
Јер народ који зна ко је не мора свакога дана доказивати коме припада.
Лука Петровић
