„У нормалној држави, Краповић би био већ ухапшен”, рече онај набријани гласноговорник ове и овакве Црне нам Горе. И би човјек у неку руку у праву, али не због Краповћа већ због себе. Јер у овој и оваквој држави, хиљаду миља далекој од нормалне, и он и партија му били би одавно забрањени а многи од челника јој кусали би пасуљ из спушке кухиње. (Личним искуством сведочим да уопште није лош).
Социолози су давно констатовали, и то у виду непорецивих аксиома, да је у земљи лудака само паметан човјек – луд. И да је у земљи слијепих, човјек са једним оком предодређен за – вођу. А гласноговирник је дибидус виђен за обје категорије.
Не држим нешто страну ни оном Краповићу, јер ми, руку на срце, и није „виђен” за министра војног. Али, на које смо гране спали, и за горе од њих нашло би се и налази мјеста. Важно је само да их „терен препозна”. И бојим се да није далеко вријеме када ће се у овој несрећној и слуђеној држави паметан човјек за тако важна мјеста тражити – свијећом! И то у по бијела дана. Не знам је ли Диоген нашао оног свога, а ми тога нашега – чисто сумњам. И на крају, питам се: код оволико лудих и збуњених може ли игдје ико остати – нормалан?
Емило Лабудовић
