Пише: Емило Лабудовић
На ову, на први поглед обичну, констатацију са почетка Кафкиног „Процеса”, а у коју је сублимисан сав апсурд свијета у којем чак ни Бог више није невин, ових (и не само ових) дана личе дипломатски односи двије, ако не „братске” а оно најближе сусједне, државе, Србије и Црне Горе. Формулација „дипломатски” узета је тек реда ради, „по дифолту”, како то данас кажу, јер осим јетких прозивки и одговора на њих, друге коресподенције готово и да нема.
Званична, а и незванична, Подгорица се углавном понашају као мали Калимеро и скоро свакоднево кукумавче како их званични, а и незванични, Београд свко мало шчепавају за грло па даве ли, даве. С друге стране, званични, а и незванични, Београд, којима је те кукњаве очигледно преко сваке мјере, одлучили су да скину дипломатске рукавице и да на прозивке одговарају – истином. Истином која боли, али, осим у Библији гдје „ослобађа”, на овом свијету све истине углавном боле. А нарочито оне о издаји. Братској и сусједској.
Било би превише набрајати све жаоке, дипломатске и оне директне, државне, којима су званична, а и незванична, Црна Гора жариле и палиле вјековну везу „двије државе једнога народа”, какве су биле све до скоро, а сада, макар то била само флоскула, „двије државе два братска народа”. Али, сумњам да у културолошком наслеђу било којег народа као у овом нашем важи она „ако немаш душманина, родиће ти га мајка”! Рекох, списак не само „братских” већ и потеза које ни душманин душманину не би урадио, подугачак је, а на њему су признање тзв. државе Косово, протјеривање амбасадора, декларативно поништење 1918., прихватање Сребренице као једне од најсрамнијих клевета српског народа…тек само почетак. И сваки пут за та непочинства званична, а и незванична, Подгорица су званичном, а и незваничном, Београду, испостављале рачун неке ирационалне кривице и стародужине.
И све ме (нека ми читалац опрости ово „својатање” теме) подсјећа на давну изјаву мог извањег ујака Љубише, брата од стрица моје мајке, који је као дјечак, љети боравио код своје стрине а моје баке Драге. Пошто је, као гост, уживао неподијељену заштиту, сваки његов несташлук „плаћала” моја тетка, његова вршњакиња, Боса. Пакостан, како то само дјеца умију да буду, говорио је: „Стрина бије Босу, а мени све шећер низ грло”! На нешто тако личи ми и ова међудржавна релација Подгорица – Београд: док Калимеро из дана у дан упорно кмечи „неправда” и свако мало упире прстом у званични, а и незванични, Београд, званичном и незваничном Загребу и његовим велепосланицима у Бриселу „све шећер низ грло”!
Али, колико год се званична, а и незванична Подгорица трудила и лопатама набацивала „шећер” у загребачко грло, званични, нарочито званични, Загреб ни корака не одступа од својих осам захтјева чија је реализација „уско грло” црногорског уласка у ЕУ, које ни „шећер” прозивања званичног, а и незваничног, Београда, не може да прошири. И тако, клеветање (често и пљување) Јозефа К”, који се у овом случају одазива на Алесандар Вучић, траје и даље, одговори с друге стране боле истном, а Загребу је свеједно. Њему, и не само њему, је битно само да „два ока у глави” и даље гедају – разроко.
П. С. Збиља, осјећа ли се тај толико жељени дашак слободе и освјежење јавног простора од како је оном проказаном „Информеру” стављена рампа на Добракову? Милина, зар не, пошто смо се на домаћи смрад већ одавно навикли.
Емило Лабудовић
