Пише: Емило Лабудовић
Све до скоро чинило ми се да се помало разумијем у политику. Студирао исту, бавио се истом, а и иста се бавила мноме, и све то на подужи период. И таман кад сам помислио да сам колико – толико похватао конце, трас… као са тавана. Звизну ме онај благоглагољиви Перић посред чела, ни снајпером не би боље.
Подржали су га и ови и они, а све под изговором „да се ДПС не врати!? Као да је ДПС уопште негдје и ишао. Мада формално „сједи” с десне стране Парламента, у коју год сферу друштва да завириш, његов дух запахне смрадом бајатости, трулежи и гнојног запаљења. Е, сад, можда је баш то узрок што се она „са свима само не са њима” свако мало преиначи у ону „са свима, па и са њима”. Обезањени затрованом атмосфером тродеценијске ДПС контаминације, политички актери у ЦГ све теже проналазе прозор за провјетравање. Максима „освјежило је”, уопште се не осјећа, а, ко зна, можда је то и због ових врућина које су почеле да даве. И… Перић не само „ante portas” већ батарац у фотељу предсједника СО Подгорице.
Чији је Перић политички (мада се он запјенио да докаже да је само свој) уопште није важно. Много важније је покушати докучити чији су они који су га довели на трон. А баш ту здрава и елментарна логика запиње, јер су се на истом мјесту нашли и проказани ДПС и заклети му непријатељи. Образложења како је тим чином спријечен тајно планрани „пуч” осовине Спајић – Мујовић је из домена више политичке математике и није за дневно тумачење и решавање.
Мада је граница узмеђу оних на власти и оних у опозицији на свим нивоима толико аморфна да скоро нема дана а да се не деси неки „прелет” с једне на другу страну, они који су бирали имају сва права овога свијета да на њој истрајавају. Обична публика, живо заинтересована за дешавања на политичкој сцени, такође с правом, очекује и да „глумци” доследно и поштено играју своје улоге и, такође, сваки „лет изнад кукавичјег гнијезда” доживљава као чин издаје.Сва правдања и политичка комбинаторика, знана само режисерима иза кулиса, у публици не пије воду. Или, што је рекао један „од како сам ухватио себе у лажи више ником не вјерујем”, у цијелој причи и заврзлами повјерење је највећа жртва.
Дакле, Перић као антибиотик за ДПС епидемију, баш гласовима носиоца заразе засједе у фотељу. Је ли то и за шта је то добро, враг ће га знати, ко је добио а ко изгубио у тој партији покера још теже је докучити, али да се намножило блефера – намножило се. Ускоро ће, кажу, ново мијешање карата, то јест избори, и главу дајем да ће она парола „са свима, само са ДПС никада” опет бити највећи „чип” за улазак за карташки сто. И биће како ће бити, углавном пресипање из шупљег у празно, а онда кад се све заврши… опет неки Перић.
Искрен да будем, знам да више ништа не знам. И све ми чешће на ум долази она чувена Марксова једанаеста теза о Фојербаху: „филозофи су различито тумачили свијет, а радило се о томе да се он промијени”, а коа би, преведена на „подгорички”, могла да гласи: политичари различито тумаче мотиве, а ради се о томе да се, по сваку цијену, остане на власти. Па и ако мора са Перићем и ДПС – овом му подршком – нека буде.
Цијело јаје у питу, вајкало се некад кад се морао жртвовати и последњи кец из рукава.
Емило Лабудовић
