Пише: Емило Лабудовић
Да се одмах разумијемо: ни по једном основу нијесам заинтересован за ову тему. Звук одјавне шпице дневника давно је замро у мојим венама, а и са ове стране екрана ријетко кад одвојим оних пола сата које оне водитељке, више појаве за модну писту него лица за најаве, потписују као „дневник”. Дакле, у складу са тим: баш ми га је евентуално за све везано за ту кућу (издвајам оних неколико исписника који још трају на тој адреси), па и за њен Савјет. Али, ако и могу да се дистанцирам од Савјета, од савјести не могу.
Ако сам, након скоро 17 турбулентних година, из те куће ишта понио као сазнање и искуство то је осјећај оне сјенке која се, и тада као и сада, надвијала над њом. Сјенка неутаживе тежње (а и чежње) да се кућом на Цетињском путу влада и управља. Из сјенке, нарочито. Прелаз из статуса „државне” телевизије у статус „јавног сервиса”, ако је уопште и почео, тече споро и грбаво. Тим прије што ни сама држава још увијек није постала „јавни сервис” и што још увијек њоме, у знатној мјери, владају и управљају остаци њеног „дубоког” наличја. А кад држава није „јавна” и све друго, укључујући и Јавни сервис, болује од истог малигнитета.
Оно што је спецификум овог поднебља јесте чињеница да у лов на „Јавни” и његову независност и од политике отвореније кидишу оне снаге које би, по свему, требало да су на његовој страни и у функцији његове одбране. Један (повећи) број такозваних невладиних организација „изгореше као Владика за Лесендром” у жељи да Јавни метну под своје скуте. Предвођене „другом фамилијом” (свака лоша вијест из „Јавног” увијек је ударна на Тв „Вијестима”) и оним Ивановићем који је и глас изгубио вичући „држите лопова”, не пропуштају ни најмању прилику да се попут стрвинара обруше на „изнемоглог у пустињи. А кад је већ тако, а тако је, онда ни Савјет „Јавног” не може даље испод те сјенке.
Пошто се правосудне пресуде не смију коментарисати, нећу ни ја, али ћу, сасвим правосудно, да питам: шта је са Уставом загарантованим правом чланова Савјета да бирају и буду бирани? И могу ли они сносити кривицу ако су, претходно, доведени у заблуду у правоваљаност предложених кандидата? Али, умјесто било каквог одговора на ова, по мом суду правоваљана, питања гутам онај отужни воњ „дубоке” која још увијек „црну вуну преде”!
Али, не мора човјек уопште бити правно поткован па да не примијети правни носенс ван сваке памети и елементатне логике. Наиме, како је, и по којем то правном основу, могуће да они који су бирали буду криви и санкционисани, а онај који је „изабран” буде легитиман? Будибогснама! Нешто је, изгледа, дебело пукло између права и памети. На штету ове друге.
Рекох, у једну руку свеједно ми је шта ће бити са Савјетом и са Јавним. Тим прије што ће и Савјет, какав год да изаберу а Демократе, ти чувени законобранитељи, подрже, и „изабрани” и даље бити мете оних душебрижника из „друге фамилије и оног прозуклог гласа. Али, савјест, она обична, људска, на здравој памети заснована, не би требало да ћути. Не ради Савјета (биће њега какав год да буде) већ саме ње ради.
П. С. Има један бот звани Ева који ће ове редове једва дочекати. Јер, за разлику од наше прамајке, змија овој Еви није даровала јабуку знања и паметиђ, већ ју је једноставно – угризла за језик. Али, и то је од овог времена и за ово вријеме.
Емило Лабудовић
