Гледам спот Андрије Мандића и прва реакција: врло успјело!
Прије свега природно, једноставно, непретенциозно, и заиста као порука неопходно, јер вриједност је већ ту, са нама, у ближњима, те се мора знати сачувати.
Али, неке друге типове сад питам: шта, међутим, ако је у овим касномодерним, те неолиберално поприлично погубљеним, дематеријализовано отуђеним, у потпуности неизвјесним вријеменима – највише субверзиван повратник традицији?!
Имамо историјске ломове, зато нам је потребно помирење. Помирење као покушај да се уопште заједнички сагледа прошлост, гђе је очигледно пукотина.
Андрија Мандић је изашао и са овим спотом, тако да остаје питати се: са чим ће се представити онај иза слогана – Него ко?
Досад нисмо знали да под европске вриједности – које ништа мање баштини и онај који се у њиви стара око свог домаћинског добра! – спада и, старење на власти. Од младића до више него зрелог човјека, проживјети животни вијек на власти. То, како год се узме, није добро, ни за онога који влада, још мање за оне којима се управља.
Јесте: и народ мора имати искуство у односу на власт. Како? Тако што ће успоставити њену демократску смењивост. У супротном, остаће се у заблуди како је овдашњи господар харизматичан, што је опис којим га је даровао килибарда новак.
Него, зашто не бисмо, гледајући овај Мандићев спот, обновили градиво, пјесму Васка Попе, „Кромпир“, чисто увида ради да се и на ту, рецимо тако, тему може бити шармантан, језички дубок и мисаоно врло увјерљив.
КРОМПИР
Загонетно мрко
Лице земље
Поноћним прстима
Језик вечног поднева
Говори
У зимници успомена
Изненадним свитањима
Проклија
Све то зато
Што му у срцу
Сунце спава
(Васко Попа)
