Андрија Мандић је током протеклих деценија показао да уме да води политику, да окупља грађане и народе око заједничког циља. Савез странака и најбоље пласирана коалиција из 2020, који су победили Ђукановића, утемељени су на раду ДФ-а, Нове српске демократије и Андрије Мандића.
У Црној Гори је у јеку кампања за председничке изборе. Кандидат странака које у овој држави представљају српски народ је Андрија Мандић.
Андрија Мандић је председник Нове српске демократије и један од вођа Демократског фронта. Рођен 1965. године, Андрија Мандић је млад ушао у први ред наше националне политике. Имао је тада тридесет и две године, али је већ дипломирао на Металуршко-технолошком факултету у Подгорици. Пре политичког ангажмана, био је успешан предузетник. Као директор и сувласник акционарског друштва за прераду обојених метала, организовао је прву приватну производњу алуминијумских легура у Црној Гори. Овај узорни и скромни човек, са децом која су завршила факултете, члановима породице који сви раде, без било какве политичке или корупционашке афере, бави се политиком већ три деценије. Учесвовао је у два рата – 1991. и 1999. године. Одликован је за командовање лаком самоходном артиљеријском батеријом Пете моторизоване бригаде Војске Југославије. И Мандићеви преци били су у служби отаџбине. Деда је провео рат у борби против фашизма, а комунистички терористи убили су га 1947. године узимајући његове ћерке за таоце. Андријин прадеда, капетан Илија Мандић, био је посланик на Великој народној скупштини српског народа у Црној Гори, која се састала у Подгорици 1918. године. И он је мучки убијен у миру, од непријатеља српског народа.
Мандић је на чело Српске народне странке стао 2000. године. Ова мала странка која је у Србији имала некакву сарадњу са ДСС-ом, остала је упамћена по томе што њен посланик у савезном парламенту није желео да гласа за „Закон о борби против тероризма” спречивши тако даље поделе и омразе, а можда и завођење диктатуре у Србији. Непрекидно у опозицији режиму Мила Ђукановића, Мандић не само да је водио најдоследнију опозициону странку у Црној Гори, већ је кључно допринео окупљању српског народа. Странка је на почетку имала подршку свега неколико процената бирача, да би већ 2008. Мандић био други по снази кандидат за председника државе, док је странка и касније коалиција прешла двоцифрени проценат подршке. Демократски фронт је дуго времена био једина опозиција Ђукановићевој самовлади. Мандић је на том путу био хапшен, суђен, нападан, прогоњена му је породица, а син му је са шеснаест година био једини малолетник који је у Европи био затворен у обичном затвору. Све оптужбе касније су одбачене и показале се као клевете, али Демократски фронт, ни Српска народна странка (од 2010. Нова српска демократија) све до 2020. и тријумфа литијског покрета, нису имали значајнију подршку из Србије.
Било је много разлога за слабо држање матице српског народа. Подршка српском народу у Црној Гори активирала би снажне НАТО ресурсе који су у српском народу Црне Горе видели непријатеље још у она времена када је Руска Федерација подржавала независност и Ђукановићев режим. Ту су и кланови теразијских Црногораца, гневни на човека који сматра да су Лесковчанин, Книњанин, Сомборац, Београђанин и Кумановац једнако сународници као и Срби из Подгорице. Сметао им је и неко ко је само и искључиво у служби свог народа.
Андрија Мандић је током протеклих деценија показао да уме да води политику, да окупља грађане и народе око заједничког циља. Савез странака и најбоље пласирана коалиција из 2020, који су победили Ђукановића, утемељени су на раду ДФ-а, Нове српске демократије и Андрије Мандића. Само су њих настојали да оставе изван власти, а српски народ додатно обесправе. Међутим, грађани су непогрешиво знали ко је у праву, па је ДФ ушао у власт у великој већини општина у којима су у међувремену бирани одборници. Посебно је важан тријумф српских странака у Подгорици крајем прошле године. Вољом дубоке државе обореног режима, појединих расистички настројених западних политичара и себичношћу двоидентитетских странка, представници српског народа држани су све ово време ван коалиционих влада. Зато су Мандићева кандидатура и његова победа један преко потребни допринос успостави равноправности, али и помирењу.
Србија не сме имати много недоумица. Докле год је у Црној Гори угрожена наша црква, обесправљени наши сународници, брисано наше писмо и трају кампање мржње против Срба и Србије, неморално је размишљати о њој као о грађанској држави у којој су све странке „наше”. Такође, долазак Андрије Мандића на чело црногорске државе, као првог декларисаног Србина после краља Николе на том месту, подстакао би њену мултиетничност. За оне који Србе мрзе или их се боје, био би то најбезболнији пут интеграције црногорских народа будући да председник у демократским друштвима са широким владајућим коалицијама има највише части али не и много стварне власти.
Време је за помирење, за демократску Црну Гору која једина и може да се убрзано модернизује.
Напредни клуб
