Аутор: Данијел Сервер
Босна, Косово и Црна Гора суочене су са пријетњама по свој сувјеренитет и територијални интегритет као резултат америчког третмана Србије као кључне државе на Балкану
Говорио сам јуче на панелу Алијансе САД-Европа о утицају руске инвазије на Украјину на Западни Балкан. Ево мојих биљешки.
Дозволите ми да почнем са три тачке које сматрам очигледним:
Руска војна агресија у Украјини има пандан на Балкану. Тамо се агресија одвија кроз хибридни рат усмјерен из Србије, углавном против Косова, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Македоније;
Ако Русија успије да освоји територију у Украјини, треба очекивати далеко агресивније напоре на Балкану;
Ако Русија не успије у Украјини, пропашће и на Балкану.
Зашто?
Зашто је онда, питате се, Стејт департмент био тако благ према Србији, главном агенту Русије на Балкану? САД су дозволиле да милијарде долара инвестиција развојне банке оду у Београд. Пентагон покушава да оживи војну сарадњу са српском војском. Стејт департмент је подржао непродуктивне и неоправдане одлуке HiRep-a-а у Босни које су фаворизовале хрватске екстремисте и санкционисане Србе. Амерички званичници су се спријатељили и охрабривали проруску владу у Црној Гори. Они су инсистирали на раном формирању Заједнице општина са српском већином на Косову, приједлогу који би могао да ослаби још младу косовску државу.
Ове потезе боље је сматрати дијелом дуге историје изласка на лакши пут на Балкану. Колико год да је био тежак, Дејтонски споразум се Вашингтону 1995. чинио лакшим од пораза Републике Српске. Након што је Милошевић пао на изборима у Србији 2000. године, Американци су брзо дали недвосмислену подршку његовим наследницима. Они су прекинули финансирање покрета Отпора који је намјеравао да будно прати процес демократизације. Сенатор Бајден је на саслушању неколико година касније тврдио да би било боље да се Србија увуче у процес придруживања ЕУ него да се инсистира да добије кандидатуру по меритуму.
Одговор Србије
Влада Србије искористила је ту подршку да одбаци Ахтисаријев план за независност Косова. Умјесто тога, успоставила је Србију као војно „неутралну“ земљу. Београд се наоружао колико је могао, углавном уз руску помоћ. Када су разочаравајуће, али релативно либералне „демократе“ у Србији изгубиле на изборима 2012. године, Вашингтон је стао иза њихових националистичких наследника.
Многи су мислили да би могли да ријеше питање Косова потезом „Никон у Кину“. Предсједници Николић, а потом и Вучић су то одбили. Подружници предсједника Вучића сада отворено говоре о „српском свијету“. То је аналогно „руском свијету“ Владимира Путина и синоним Велике Србије. Само је питање вријемена када ће Србија одустати од француско-њемачког споразума који је Вучић одбио да потпише прошлог мјесеца.
Вашингтон, међутим, није реаговао и био је неефикасан. Вучићева неспремност да потпише, демонстрација силе Републике Српске на „дан државности“, пријетње Београда војном акцијом на Косову, одлука HiRep-a Босне да промијени начин бројања гласова дан послије избора, компромитовање НАТО тајни од стране црногорских проруских влада, контрола штампе, узнемиравање либералних демократа и корупција у Србији – ниједан од ових догађаја није изазвао ефикасан одговор Вашингтона.
Објашњење
Објашњење је много мање од поучног. Вашингтон не мари за Балкан. Регион је превише компликован, сувише периферан, превише отежавајући. Дакле, делегира хегемонију у „кључно стање“. У Стејт департменту сматрају да је то Србија, која је географски већа од сусједа, мало боља економски и далеко консолидованија држава од осталих бивших југословенских република.
Ако делегирате кључну државу да контролише регион, морате да трпите већину њеног понашања, како у региону, тако и код куће. Ако централна држава поред тога одржава добре односе са вашим противницима, плашићете се нагињања том правцу. Отуда и невољност америчке Владе да прозове Београд, чак и када је на страни Москве и Пекинга у спољној политици и кад неумољиво клизи ка аутократији код куће.
Ово је тужан коментар, не само о америчкој дипломатији. То нажалост даје приједност руском заступнику у односу на државе које заиста теже да се придруже Западу. То је ружно. Али то је такође тужно за регион, који има добар разлог да страхује од нестабилности. Босна, Косово и Црна Гора суочене су са пријетњама по свој сувјеренитет и територијални интегритет као резултат америчког третмана Србије као кључне државе на Балкану.
Али, тужно је и за Србију, која више не испуњава копенхашке демократске критеријуме за чланство у ЕУ. Вучић може у земљи да ради шта хоће, без бриге о ограничењима његове моћи. И тужно је за Кијев, који треба да брине да шта год се Американци договоре на Балкану могу да копирају у Украјини. Шта кажете на Асоцијацију општина са руском већином у Донбасу?
Укратко: Лакши пут води у неуспјех.
