Сада већ давне 2012. године, на мјесту предсједника и премијера били су функционери Демократске партије социјалиста, а Мило Ђукановић је био господар живота и смрти у Црној Гори. Све полуге власти држао је режим, а дешавала су се бројна убиства која су до данас остала нерасвијетљена.
Или си био са њима или је могао да те поједе мрак.
У таквим околностима Нова српска демократија, Демократска народна партија и Покрет за промјене праве опозициони савез који називају Демократски фронт. Прилазе му и многе нестраначке личности, а за лидера бирају Миодрага Лекића.
У питању су биле странке које нису имале исти став о свим политичким питањима, попут гласања за Устав Црне Горе или чланство земље у НАТО-у, али то их није спријечило да се уједине против истог политичког противника.
Слиједе године великих борби против система који их нимало није штедио, па су у тим годинама хапшени, неправедно осуђивани, на њих је бацан сузавац, добијали су батине од полиције, а режим је ишао чак дотле да их прогласи за државне непријатеље и терористе.
Прошло је 11 година и савез од прекјуче више не постоји, јер су партије прогласиле да су свој циљ – смјену Ђукановића – оствариле, те да је тренутак да свако оде својим путем. Али, кренимо редом.
ХЕКТОЛИТРИ ПОПИЈЕНОГ СУЗАВЦА
Да ће Демократски фронт постати озбиљна претња режиму Мила Ђукановића било је јасно већ те 2012. године на парламентарним изборима. Послије ДПС-а који је имао најбољи резултат, ДФ је био следећи са више од 20 одсто гласова упркос неравноправном положају у изборној трци.
Ђукановић је опет сјео у премијерску позицију, али се ДФ спремао за предсједничке изборе 2013. године када је у трци учествовао њихов кандидат Лекић насупрот Филипу Вујановићу.
Обје стране прогласиле су побједу, али је она на крају припала Вујановићу врло спорним резултатом од 51,21 одсто наспрам 48,79 одсто.
Слиједе нове четири године апсолутне власти ДПС-а у којима Демократски фронт није посустајао у својој борби. Савез је 2015. године позвао остале опозиционе партије на протесте, међутим, нико од њих се није одазвао. Позив су одбиле и Социјалистичка народна партија и Лекић који је у међувремену основао своју партију, али и Алекса Бечић који је водио Демократе Црне Горе. Тако је Фронт остао усамљен у борби против далеко јачег противника.
Захтјев протеста био је један – оставка владе Мила Ђукановића и формирање прелазне која би припремила нове фер изборе. Протести су почели крајем септембра и трајали чак 21 дан.
Представници Фронта су одлучили да остану испред Скупштине све док њихов захтјев не буде испуњен. Поставили су шаторе и поручили: побиједили смо страх, боримо се за демократију и фер изборе.
Протести ће кулминирати 24. октобра, када је један од лидера Фронта Милан Кнежевић упутио захтјев Ђукановићу и предсједнику парламента Ранку Кривокапићу да у року од 45 минута одговоре на њихове захтјеве. Како одговора није било, Мандић је позвао посланике да уђу у Скупштину.
Међутим, полиција није хтјела да омогући улаз у парламент, и тада долази до великог сукоба демонстраната и полиције. Припадници Специјалне антитерористичке јединице ће бруталним нападом на демонстранте растурити до тада мирне протесте.
Полицајци су цијеле ноћи јурили људе по улицама Подгорице, бацали сузавац и шок бомбе. Ухапшени су један од лидера Демократског фронта Андрија Мандић и посланик Славен Радуновић. Власт је протесте оцијенила као рушење државе, а представнике Демократског фронта прогласила за државне непријатеље. Ови протести били су почетак револуције која ће срушити Ђукановића.
ЈЕДИНИ КОЈИ СУ СМЈЕЛИ ДА КАЖУ ЂУКАНОВИЋУ У ЛИЦЕ: „МИЛО, ЛОПОВЕ“
У Скупштину Црне Горе у мају 2016. долази премијер Ђукановић да представи нове министре у својој влади. Тек што је покушао да изусти пред говорницом, посланици ДФ су устали и почели да скандирају „Мило, лопове“. Био је то уобичајени слоган на протестима, али до тада нико никада Ђукановићу то није изговорио у лице.
На то је Ђукановић одговорио: „Браво кретени“, али је скандирање настављено, па је умало дошло до туче, јер јер посланику Бранку Радуловићу премијер поручио: „Ћути идиоте“.
Да је Ђукановић тешко доживио овај напад биће јасно неколико мјесеци касније, на парламентарним изборима у октобру те године. Тада ће режим одлучити да упрегне све полуге своје моћи да се обрачуна са Демократским фронтом.
За те изборе Фронт је спремио слоган „Ми или он“ са сликом Ђукановића.
Међутим, тек што су отворена биралишта 16. октобра, извЈештаје о излазности прекидају вијести како је у земљи покушан државни удар и да су поједини чланови организације ухапшени. Био је то почетак обрачуна у којем је режим искористио полуге у судској власти.
Уз лажне свједоке сумњиве криминалне прошлости, похапшени су људи чија је једина кривица била што су се уочи избора нашли у Подгорици. Направљена оптужница по којој су организатори немира који се никад нису ни десили били лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић.
Међутим, оптужница је зачињена и обрачуном са Русијом, па су тако наводни организатори били Руси чији идентитет није до краја утврђен, осим неких копија пасоша чију вјеродостојност нико није могао да потврди.
Наводно, план је био да се неколико стотина људи успротиви полицији која броји 5.000 припадника, да упадну у Скупштину и убију Ђукановића. Остало је мистерија зашто би Ђукановић у ноћи избора био у парламенту умјесто у изборном штабу, како је могуће да шачица људи разбије полицију, као и гдје је оружје којим би извршили овај удар.
Организован је јавни пренос суђења, први пут у историји Црне Горе. На почетку процеса судија је питала окривљене да се изјасне које су националности, а занимљиво је што су сви до једног били Срби.
Хапшења су помогла су да ДПС опет побиједи на изборима, јер су себе представили као браниоце државе.
Слиједе мучне године суђења у којима није поштована презумпција невиности. Умјесто да тужиоци доказују да су окривљени криви за наводни државни удар, јавност је већ припремљена за осуђујућу пресуду, па су припадници Фронта морали да доказују своју невиност. Осуђени су на вишегодишње затворске казне, али је случај враћен на поновно суђење.
Четири године касније, тадашњи главни специјални државни тужилац Миливоје Катнић је у пензији, а његов помоћник Саша Чађеновић је ухапшен под сумњом да је члан криминалног клана. Свједок сарадник који је оптужио лидере ДФ-а да су планирали државни удар Саша Синђелић је на издржавању вишегодишње затворске казне у Хрватској због убиства.
МИСИЈА ЈЕ ЗАВРШЕНА УСПЈЕШНО
И док су припадници Фронта проглашавани државним непријатељима, нико од њих није посустао у отпору режиму. У таквој атмосфери притисака, хапшења чак и чланова њихових породица, дочекали су следеће парламентарне изборе, 30. августа 2020. године када је режим Ђукановића напокон смијењен.
На питање шта је у борби било најтеже, за РТ Балкан један од лидера Демократског фронта Милан Кнежевић каже да му је најтеже било када су му ухапсили мајку, јер су чекали да напусти Црну Гору, а она остане сама.
„Циљ је остварен уз велике жртве, али слобода никада није пјевала као сто су сужњи пјевали о њој„, каже Кнежевић који је у затвору провео четири мјесеца јер је политички осуђен. У Спужу је написао и збирку песама „Робијашки рефрени“.
Убијеђен је Кнежевић да ова књига не би никада била написана да није био у затвору и да није имао искуства са кафкијанским процесима у којима се нашао заједно са својим колегама из Демократског фронта.
Репресија Ђукановићевог режима послужила му је као инспирација и за књигу „Обала несанице“ о заслијепљеној нацији, опчињеној љубављу према Великом вођи и мисији једног малог народа.
На питање како мисли да ће историја памтити тај политички савез, Кнежевић одговара: „Дефинитивно смо оставили траг у историји јер смо једини савез који је својим животом сведочио политичку борбу“.
