Оно што у плану Мирослава Лајчака за деескалацију ситуације на КиМ боде очи је да се говори о првим корацима, односно о процедури, а не о суштини. А суштина је да се дедраматизује ситуација у јужној српској покрајини, за шта је потребан радикалнији и муњевити приступ.
Овако о плану Мирослава Лајчака, специјалног представника ЕУ за дијалог између Београда и приштине размишља некадашњи шеф југословенске дипломатије и амбасадор при УН, Владислав Јовановић.
Подсјећамо, медији преносе да је Лајчак, после састанка са првим потпредсједником приштинске владе Бесником Бисљимијем разрадио план за спровођење три тачке које воде ка деескалацији ситуације на сјеверу КиМ, у коме су наведене одговорности Београда и Приштине, као и редослед акција за спровођење плана.
Први корак био би повлачење РОСУ из зграда у четири општине на сјеверу КиМ, док би нелегитимно изабрани градоначелници требало да привремено обављају дужности ван општинских зграда. Са друге стране, Србија би требало да обезбиједи да демонстранти напусте општинске зграде истовремено са одласком тзв. косовске полиције, наводно стоји у Лајчаковом плану.
Први корак је најминималније што може да се учини
Повлачење специјалних приштинских снага иде у правцу дедраматизације ситуације на КиМ, док би садашњи градоначелници, који су изабрани на изборима на које је изашло тек нешто више од три одсто бирача, према Јовановићевим ријечима, требало да се, у очекивању да прави избори буду спроведени, требало да се баве искључиво техничким пословима.
Ипак, чини се да у пипавим Лајчаковим прилазима нема уласка у суштину проблема, наводи наш саговорник.
„Поигравање на ситно, када је ситуација укрупњена и готово свакодневно пријети да доведе до нових и још напетијих ситуација, то ми помало изгледа као очекивање даљег развоја догађаја, а не њиховог обуздавања. Оно што је потребно од стране свих посредника, без обзира да ли се ради о ЕУ, САД или Савјета безбједности УН, то је да се ситуацији одмах, ургентно и радикалније приђе, да се прије свега уклоне извори напетости, а њих су Албанци, уз прећутну сагласност елемената тзв. међународног присуства на КиМ спровели и даље их спроводе“, сматра Јовановић.
Најављени први корак је, према његовим ријечима, најминималније што би требало урадити, а то није довољно да би нас охрабрило да ће ствари на КиМ кренути у правцу рјешавања.
„За то је потребна једна јача ињекција политике тзв. међународне заједнице у садашњу ситуацију, а не њено обилажење и давање симболичних и процедуралних изјава“, истиче Јовановић.
Отклонити ескалацију муњевито
Ако се заиста жели да се споразумно ријеши проблем на сјеверу КиМ морају да буду отклоњени сви разлози који су довели до садашњег стања. Осим повлачења приштинских политичких снага са сјевера КиМ, мора да престане и застрашивање и прогон Срба на цијелом Косову и Метохији, објашњава Јовановић и подсјећа да је у ноћи између 9. и 10. јула запаљена кућа повратничке породице Јозић у селу Верић, код Истока.
„То је доказ више да они (Албанци) раде на спречавању повратка протјераних Срба, а не на стабилизовању ситуације. Јер циљ је етнички очистити Србе, а такозвана западна међународна заједница на то гледа затворених очију, другим ријечима, она се са тим саглашава“, каже Јовановић.
Наредни кораци међународне заједнице, уколико жели деескалацију, требало би да иду у правцу захтјева да се на слободу пусте сви Срби које су приштинске власти ухапсиле од почетка напетости – то би, према Јовановиц́евим ријечима, била права деескалација.
„Ако тражимо деескалацију, то значи да све што је ескалација, а што је радила Приштина уз прец́утно одобравање Запада, мора да буде уклоњено. То значи да би ескалација морала да деескалацијом буде, што брже, скоро муњевито отклоњена како би се терен очистио за прави, разложни дијалог у смислу рјешавања свих постојећих питања. То није учињено, него се ради исувише лагано и са превише обазривости, да не кажем нежности према Приштини, а она је једина која производи напетост“, категоричан је Јовановић.
Да није било провокативних акција Приштине, Срби не би демонстрирали. Демонстрације су знак очајања, посљедње средство Срба да искажу противљење нехуманој политици Приштине, сталног застрашивања. Оне су посљедица. Уколико се уклони узрок, демонстрације ће саме од себе престати, додаје он.
С обзиром да Приштина већ десет година не примјењује Бриселски споразум, поставља се питање колико се може вјеровати Аљбину Куртију да сада испуњавати своје обавезе. Јовановић, како каже, Куртију не признаје самосталност. Приштински премијер је, како наш саговорник каже, средство Запада за постизање циљева, како на КиМ, тако и шире, у Србији.
Западу не одговара и боде им очи српска војна неутралност – пошто не успијева да „усиса“ Србију у своју сферу утицаја, колективни Запад преко Куртија ради на непрекидном изазивању и провоцирању како би Србија „излетела“ са неким радикалнијим потезом који би искористили за произвођење нових криза, закључује Јовановић.
