У традиционалном и патријархалном друштву какво је кроз читаво историјско трајање била (а ни данас није далеко одмакла) Црна Гора, наследна, и не само та, линија ишла је трансверзалом ђед – отац – син – унук. Женска линија родослова, осим у ријетким и изнимним случајевима, није се рачунала. Над женским колијевкама се нијесу „истурали левори”, а нијесу биле ријетке ситуације када се таква принова крила и прећуткивала. Али, мада сматране „туђом вечером”, било је женске чељади вриједне и презиме да понесу (чувена прича о Ојдани), мајки – хероја, сестара за три копља бољих од браће, тетака, ујни и стрина достојних мајку да замијене.
Чак и данас, када се питање родне равноправности издигло на ниво једног од најтемељнијих људских права и промовише се свуда и сваком приликом, негдје дубоко у социјалном коријену овога друштва још увијек тиња жишка да је мушко – мушко!
Мотив за ових неколико ријечи на ову добро истражену и промовисану тему ни издалека ми није био покушај да додам неку, до сад не речену, мудрост. Али, удеси живот понекад ситуацију кад у човјеку претумба сва гледишта и широм отвори и оне прозоре кроз које се душа све до тада провлачила као „кроз иглене уши”! Један такав догађај понукао ме је да још једном, орије свега самом себи, истакнем став да су жене бољи дио човјечанства и да њихиво изједначавање са мушким дијелом популације за њих често значи корак уназад.
Живот у граду, упркос какофонији различитих звукова и гласова којима нас бомбардује свакодневно, неке од њих је или сасвим угасио или удаљио изван домета људског ува. Зато ме је неки дан просто скаменио продоран врисак младе женске особе у којем је, осјећало се то у ваздуху, био уткан неизрецив бол. Бол очајника, бол губитника, бол пораженог у бици за живот… Читав кварт одјекивао њеним очајничким криком „мааајкоооо…”, криком који се очигледно ничим није дао утишати или угасити.
Станујем у близини једне од најопаснијих раскрсница у граду, на којој се свакодневно дешавају мање или више озбиљни судари аута. Стога ми је прва мисао била да је нека жена покошена аутом, и то наочиглед дјетета које је било свједок губитка највољенијег бића на свијету. А онда сам видио да из оближњег улаза износе мртвачки сандук за којим је ишла кратка поворка ожалошћених. Туга се видјела на свима, два сина су тихо плакали, остали су скрушено стајали по страни, само је ћерка, тек изашла из доба адолесценције, из гласа вриштала и дозивала мајку коју су већ убацивали у кола погребног предузећа. И није се обазирала на то да је град, да је улица, није се освртала на збуњене пролазнике, на аута која су се низала у колону поштовања ситуације… за њу су у том тренутку постијали само њен губитак и васиона бола који јој је цијепао груди.
И тада су ми се у сјећање вратиле ријечи покојне мајке којима ме је упозоривала да нико као ћерка не умије да искаже љубав према родитељима, да су синови више за понос него за пажњу, да нико тако високо и дубоко не носи тугу за родитељима као ћерке… У истинитост свега увјерио сам се када смо њу пратили на последње путовање.
Дуго сам размишљао да ли да напишем ових неколико редова, али ме онај врисак ни сада не оставља равнодушним. И чини ми се да бих дао не знам шта да сам онога кишног октобра прије једанаест година и сам могао да вриснем сву своју бол која ме је паралисала. Али, то право је једино имала моја сестра, јер она је била – ћерка!
У улицу у којој станујем (колико живим – за дискусију је) опет се вратио мир октобарског предвечерја, али ми се чини да ваздухом још увијек трепери ехо оног вриска. Али… живот иде. И, заједно са њим, не гаси се мисао: мајке, рађајте ћерке, да има ко да врисне за вама.
Емило Лабудовић
