Говорећи о стању римске државе Тит Ливије је закључио да је болест државе таква да није извесно да ли је болније и бескорисније узети лек или не.
Српска држава и српски народ данас су пред сличним, тешким, избором.
Ушли смо у политички 21. век, сада већ давне 1990. године, подељени, у значајној мери одани традицијама – које по несрећи нису биле наше. Били смо способни да постигнемо консензусе само око онога шта нећемо. Пред неправедним Великим силама углавном смо бранили постојеће стање. Ипак, судбина је показала да смо међу народима сличне зле среће – Јерменима, либанским хришћанима, Русима и Курдима, до данас ми још и најбоље прошли.
У одлучним часовима, 1990., 2000., 2008. и (можда) 2012. године, наш народ је вероватно желео и радикалне промене, али су се политичке елите, колико год биле посвађане, непогрешиво споразумеле да одаберу континуитет. Била је то политичка „сигурица“.
Током протеклих тридесет година српски народ је нешто сачувао и нешто изгубио, много потрошио, помало стекао и не може се рећи да имамо разлога за превелико незадовољство, баш као што нема места ни тријумфу. Наша пропаст, колико год била помагана санкцијама и ратовима које су Велике силе Запада водиле против нашег народа, нити је убрзана нити су њени темељи постављени 1990. или 2000. године. На другој страни, декаденција и пропадање наших великих историјских узора, наших тутора и хегемона показале су се бржим од наше. Током последњих година друге деценије 21. века догађају се промене у свету какве нисмо видели од времена ренесансе и успостављања глобалне хегемоније европског Запада. Ова чињеница, пред српске елите ставља нова питања, на која су одговоре некада дали најученији Срби почев од Доситеја до Слободана Јовановића.
Да ли се ико пита како се догодило да се српски народ уједини и током протеклих година у проценту који превазилази 4/5 становништва Србије (дакле реч је о уделу Срба у држави) дели став о Косову и Метохији, Српској, Руској Федерацији…? Стара мимикрија још важи за однос према укључивању у ЕУ, али и то се мења. Како се догодило да подељена, одрођена и увек неинтегрисана Црна Гора, пре три године великом већином стане уз Српску православну цркву и са две обале Мораче загрми слоган „Косово-Србија“? Има ли то везе са чињеницом да је пре тридесет година на истом питању читав свет, са изузетком пар афричких држава, био против праведних српских тежњи, а на страни пет сила модерног Запада – док је данас уз САД и савезнике остало свега негде око 16% становништва планете земље? Да ли промену светских односа треба да чекамо неспремни, као што смо дочекали 1989. годину?
Да, тачно је, Срби су изгубили 20. век. Али и да су успели ти велики циљеви – југосовенство и социјализам – који су историјски гледано требало да буду само инструмент остварења српских циљева у прошлом веку, ми би платили највећу цену историјскг успеха – постали би оно што нисмо, тачније бли би асимиловани и интегрисани у новом идентитету, са новим друштвеним односима, одвојени од свега што смо били у прошлости. Да је било и још увек има оних који су то већ постали, сведочи појава аутошовинизма и другосрбијанства – слична је виђена свега у још пар друштава на свету.
Зато, када говоримо о националном и државном програму, прво морамо рећи да је неопходна промена културног обрасца. Да је стари, успостављен почетком 20. века истрошен, јасно је свакоме, а да је већи део нашег национализма заснован на њему, није још увек извесно већини српских националиста, па ни оних најученијих међу њима.
Наш државни циљ је данас више него јасан и око њега нема много сумњи:
Треба нам функционална држава, у складу са нашим традицијама – еклектични модел између идеала демократије и наших колективистичких традиција. За разлику од Грка, који су 1974. тражили уставног лека унутрашњим проблемима државе, ми смо копирали лоше стране узоре како би пружили простор што слободинијим тумачењима и злоупотребама.
Наш циљ не може бити ЕУ, нити било која друга интеграција која нам не гарантује веће национално уједињење, већу интеграцију, заштиту идентитета, слободу и унутрашње установе, као и што већу економску самосталност и социјалне односе који омогућавају наставак нашег начина живота – свега оног што у нашој прошлости и традицијам препознајемо као добро и што ћемо штитити.
Наше уједињење у националну српску државу која ће објединити што већи део наше нације, јесте и биће циљ нашег народа. До тада, изјављујемо да поштујемо све међународне уговоре али и према њиховом слову „српска нација је једна и недељива“.
Наше владе су настојале да се споразумеју са Косовским Албанцима. Покушај споразума у коме би и Србија нешто сачувала, макар образ, био је наше крајње настојање да се препоручимо Западу и постанемо оно што већ више од век и по желе српске елите: део европског запада, са тим што би сачували симболично парче територије покрајине уз заштиту светиња.
Ово настојање није успело и то не само из разлога што смо ми део неке друге културе – византијске, османске, православне… или свих заједно узев – већ пре свега зато што нас Глобални Запад не жели. Зато у односу на њих ми можемо бити само неутрална држава, нова Швајцарска, ако се потруде, а иначе ми ћемо бити крајиште. Ако је наша судбина ратне границе неминовна, ми свакако нећемо бити са њихове стране линије фронта.
Зато је сада, када смо исцрпли сваку и најмању могућност алтернативне, дали безмало све, неопходно прекинути сваку досадашњу политику према Косову и Метохији, прогласити окупацију ових области и прокламовати циљ њиховог пуног ослобођења и поновног укључивања у Отаџбину Србију. То је циљ који је столетан, а за нас је тим лакши пошто Косово и Метохија за Србе није само земља, нити су то светиње, оне су Идеја и Завет.
Промена културног обрасца није ни регресија, ни повратак у прошлост. Ми ћемо, разуме се, задржати све што је добро, што смо стекли по досадашњем типу модерниазције, али извесно сада нам је не само потребно већ је – ако не желимо да Србија остане држава само по имену – и једино могуће прихватање другог обрасца културе и модернизацијског модела. Како он треба да изгледа, питање је на које морају да одговоре наше елите политичке, привредне и културне. Прошлог пута дефинисање је трајало деценијама, а борба за њега још пола века.
Ми времена немамо, јер поред новог културног обрасца, нама треба популациона обнова. Њу не можемо извршити без усвајања новог културног обрасца. Нису ратови, нити кризе, ни лоша политика довели до демографског суноврата Србије. Нас је до овог стања довео наш начин живота који смо током 19. и 20. века увезли са Запада.
Из овога није могло да се изађе до 2014. године и коначног стварања некакве глобалне актернативе. Ни та алтернатива није наш узор, али плуурализовани Свет може нам пружити услове да изгадимо сопствени модел и започнемо борбу за демографску обнову. Да би подстакли нове генерације да имају децу, ми морамо да променимо економски модел, да изађемо из идеологија конзумеризма, нихилизма, хипериндивдуализма и себичности. У друштву које са успехом реформишемо све дугорочно мора бити подређено повећању броја становништва – посебно новорођеног – али и оног које би могло да се интегрише и асимилује у српско друштво.
Тај пут је неизвестан и дуг. Алтернатива му је да српски народ, само на основу губитка становништва изазваног „белом кугом“ за 90 година изгуби државу, а да за око два века нестане као етничка заједница. Пут о коме говорим почиње оваквим разговорима, али се он никада не завршава, а посебно му успешан конац нису изборне победе, половичне мере и трули компромиси.
