ПИШЕ: СИБИН
Савремена Психоанализа је јасна: стварност постоји, ми не постојимо! (Има толико додирних тачака између квантне физике и будизма, тако да све то, у комбинацији, оправдава неке постструктуралистичке експлицитне иступе, типа: субјекат не постоји.)
Гђе имам стално, гђе привремено пребивалиште, са становишта вјечности сасвим је ирелеватно. Посебно ако, попут Луј Алтисера, прикривам од пријатеља знање, а оно је да не постојим.
Међутим: када неко претендује бити предсједник, али не зна гђе све има пребивалиште, онда то више није само лична заблуда, већ она која може произвести, дугорочно гледано, колективну конфузију.
Кад велики Анри Мишо као пјесник установи да није начисто гђе га све има и нема, то је последица његовог генијално слободног експериментисања са собом и, свакако, значајан допринос поезији.
Но, пјесник не жели бити предсједник, почесто ни отац, што је, ако мене питате који сам заблуђели син, врло мудра одлука.
Него, гђе све, дакле, Спајића има и нема, јесте једно питање које излази из његове личне зоне, будући да се кандидује за првог човјека. Који прије свега мора знати гђе му је пребивалиште, осим ако није наумио остати у заблуди, што је океј, али није нимало добро тако, из заблуде, још се кренути кандидовати за предсједника.
Црна Гора јесте земља чуда, мада и поред тога ваљало би да јој предсједник овђе има пребивалиште, макар толико за почетак.
